Pisma Van Gogha


Ime Vincenta van Gogha slovi danas kao jedno od najvećih u slikarstu 19. veka. Bio je poreklom Holandez, pa ga smatraju holandskim slikarem, a pošto je glavni deo svoga života proveo u Francuskoj (doduše svega 6 i pol godina) Francuzi ga također smatraju svojim. Život mu je bio veoma kratak: tridesetisedam godina. Rodio se 30. marta 1853. u Zundertu u holandskoj pokrajini Brabant; otac mu je bio pastor kalvinske konfesije. Kako su u toj zemlji uvijek poštovane trgovačke tradicije i Vincenta su roditelji uputili na taj put; poslali su ga da izuči praktičnu trgovinu kod jednog trgovca umjetničkim predmetima. Ovaj pokušaj roditelja da sinu obezbede solidnu građansku egzistenciju potpuno se izjalovio. Nakon sedmogodišnjeg trgovanja mladi Vincent ne samo da se nije snašao na poslu, već je čvrsto odlučio prekinuti s tim načinom života. Kako je po prirodi bio ono, što se naziva neuravnoteženim, prešao je u drugu krajnost: hteo je postati pastor. Međutim, već kod pripreme za studij slomila se njegova želja, jer mu nedovoljno obrazovanje i njegova nestrpljivost nisu omogućili ni da položi pripremne ispite. Ovaj neuspeh nije mogao obuzdati Vincenta da se posveti pozivu za koji je mislio daje stvoren. Putuje u rudarska naselja i tamo se, svim žarom svog ternperamenta, baca u ulogu misionara. Drži propovedi, posećuje bolesnike, održava časove za decu, stavlja na kocku i zdravlje i život zalažući se za obolele prilikom epidemije tifusa. Stanuje u najsiromašnijoj rudarskoj kolibi. Njegovo misionarsko delovanje učinilo se pretpostavljenima veoma sumnjivo i oni ga lišavaju dužnosti. Otada će život Vincenta van Gogha biti ispunjen lutanjem kroz Holandiju, Belgiju i Francusku u traženju rada i lične afirmacije. - Još kao trgovački putnik zavolio je umetnost, i sada otkriva svoj pravi poziv: biti slikar. To je najzad i postao i to veliki slikar. Samo što je veličinu morao platiti besprimernim žrtvama, odricanjem i čitavog jednog dela života, užasnom bolešću i najzad smrću. Slikarstvo je učio u raznim mestima, manje na školama i kod raznih učitelja, a više sam, studirajući stare majstore i prirodu, međutim kada je došao u „posed" svojih najjviših mogućnosti, Vincent van Gogh dobio je napade shizofrenije koji su delovali daje 1890. izvršio samoubistvo. O njegovoj umetnosti napisano je mnoštvo knjiga, i nemoguće je u par reči sažeti njen značaj. Van Goghove slike, karakteristične po izvanredno originalnoj formi i neobičajnoj snazi izraza, nastale su periodu kada se evropska umetnost nalazila na odlučnoj prekretnici: one same znače tu prekretnicu, a izvršile su, u istom smislu, ogroman uticaj na skoro čitavo slikarstvo 20. veka. koje se gotovo ne može ni zamisliti bez ovog vangoghovskog uslova, iako u vreme kad su nastajale, niko u njima nije video ni slutnju onoga što se naziva umetnost. Prijatelja je van Gogh imao malo u životu. Najveći i možda jedini prijatelj bio mu je mlađi brat Theo s kojim je vodio stalnu prepisku. Zahvaljujući ovoj veoma plodnoj korespondenciji među braćom, lik velikog umetnika našoj generaciji mnogo je jasniji. I bliži.
Upoznati delo Vincenta van Gogha znači videti mnoga ona žuta ljubičasta zelena i crvena platna sa sijačima, drvosečama, rudarima žitnim poljima, voćnjacima, barkama, suncokretima, kiparisima, portretima i autoportretima. Upoznati van Gogha samog, čoveka koji se jednom rodio i umro, moguće je takođe preko vatre njegovih slika jer je njegov plamen spalio njihove požare; upoznati ih bolje, znači videti ih još jednom, a da bi ih upoznali još dublje, čoveka i delo, pomoći će nam njegova pisma.
Ima jedna pletena stolica, u tom opusu, od žute slame, sa krupnim prugama; Objasniti ovu stolicu kao umctničko delo, adekvatno ili možda ravno El Grecovom Velikom inkvizitoru Velasquesovom Inocentu X., Rembrantovim autoportretima, u Vincentovo doba bio je savršeno nemoguće, kao što je danas nemoguće isto to učiniti sa adekvatnim igrarijama astratista. Doduše, posle njegove smrti postalo je to nešto više mogućim, a danas skoro sasvim moguće. Na tu žutu slamnatu stolicu sedao je slikar često; sedao je da piše pisma. Većinom je bio žalostan sedajući na stolicu sa prugama od žute slame, iako je bilo i drugih raspoloženja koja izviru iz njegovih pisama. Ta pisma su danas jedini autentični dokumenti retko potresnog zbivanja u čoveku, u stvari slika jedne grčevite i tragične borbe za afirmaciju životnih nagona u obliku koji se naziva umetnost.
Van Goghova pisma svedoče o neobično snažnom unutrašnjem doživljavanju, o dubokom životu skoncentrisanom u njemu samom.
Sve štoje bilo kraj njega, pored njega, sve ono kraj čega je mogao proći i kroz čega je mogao proći zauzimalo je relativno veoma malo prostora u njegovom životu; ali gaje ipak zauzimao i čitava nadčovečanska borba, koju je proživljavao, vodila se na planu odnosa između njegove vanredno potencirane individualnosti i onoga što je okruživalo tu nevidljivu, nečujnu i neopipljivu, a ipak izrazitu individualnost; počev od fizičkog tela i njegovih elementarnih potreba pa do one beskrajno komplikovane forme oko tog fizičkog tela, forme koja se zove društvo.
Ova pisma su ne samo prilog životnoj biografiji umetnika već i prilog psihologiji njegovog stvaralaštva za čiji uvod služe ovih nekoliko pasusa kao skica: ovaj deo skice, izuzimajući usputne komentare, prepustimo samom Vincentu, njegovom peru i njegovim rečima iz prepiske sa bratom Theom i prijateljem slikarom Rappardom.
Najpre o ličnosti i uslovima pod kojima je direktno živio i radio. Bio je retko skroman Vincent van Gogh; u životu istinski običan čovek, ali koji je bio uveren da ta reč, čovek, obavezuje veoma mnogo. U čitavom nizu pisama ponavlja se u raznolikim varijacijama misao koja ga progoni, muči i rukovodi: za čega je zašto bi bio podesan, u ljudskom društvu „da li bi na bilo koji način mogao biti upotrebljiv i koristan"? To je osnovni leitmotiv njegovog bitisanja i odavde zapravo počinje Van Gogh-čovek i umetnik.
Imao je prilično „nemoguće poglede i djetinjaste grižnje savijesti" punu glavu iluzija i neiskustva; mnoštvo iluzija o životu i njegovim oblicima koje su omogućile njegovu beskrajnu prostodušnost čoveka koji se veoma malo kretao među ljudima, on je hrabro zamjenjivao u času razočaranja sa drugim: „Ne bih htio da izgubim iluzije, koje sam imao... kad sam dolazio ovamo, nego ću ih radije izmijeniti i napraviti razliku između onoga što jeste i onoga što bi moglo biti" (Theu 2. I. 1883). Zbog toga je u životu pretrpeo mnogo bola, mnogo gorkih časova, a na samrti reći će Theu: „Očaj neće nikada imati kraja." Međutim sva razočaranja nisu ga ipak slamala, naprotiv rastao je i uzdizao se je kroz njih možda zato, jer je posedovao ono što sam naziva „vatrom duše" (Theu 9. I. 1878) i neobično razvijeni osećaj za ljubav prema životu, ljudima i stvarima: „Čovjek koji mnogo voli, kadar je da učini velike stvari" (Theu, Amsterdam 9. I. 1878) To je možda jedini osećaj, koji je hranio vatru njegove duše.
Živeo je kratko, ali sve što je doživljavao, proživljavao je duboko. Koliko bi slikara i ljudi uopšte moglo reći videći jednu sliku na izložbi: „Jučer sam video Corotovu izložbu. Tamo među ostalim bila je slika Maslinik sretan sam što je on to naslikao" (Theu, Paris, S1. V. 1875). -„Ako samo možemo zapamtiti ono što smo vidjeli, nikada nećemo osjetiti dosadu, nikada nećemo biti osamljeni, ili zaista sami" (Theu Loecken 15. XI. 1878). A Vincent je bio veoma, veoma sam. Strašan je vapaj njegovog pisma Theu iz Bruxellesa 1878: „Neki ljudi imaju velika ognjišta u svojoj duši, a niko nikada ne dolazi da se na njima ogrije". Samoća mu je podarila neizrecive bolove, ali i neocenjive usluge, kad je shvatio Tibulov savet: ,,In solis sis tibi turba locis."
Taj riđi besposličar sa kvrgavom glavom, proveo je sve svoje dane u grozničavom radu. Radeći ili tražeći posao izgarao je gorućim plamom koga su oči njegovih bližih otkrile tek posle njegove bedne smrti. Evo jedne ilustracje tog života.
„Pješice sam prošao Pas-de-Calas, ne kanal već departement. Pošao sam na taj put u nadi da ću tamo možda naći bilo kakav posao - sve bih bio prihvatio... Putem sam ovde onde, zaradio koje parče hleba u zamjenu za crteže koje sam imao u svom kovčegu. No kad sam potrošio svojih deset franaka posljednje noći sam morao spavati pod vedrim nebom, jedanput u nekim napuštenim kolima, koja su ujutru bila sasvim bijela od mraza, to je bilo loše konačište, i jedanput, a to je već bilo malo bolje, u nekom načetom plastu u kome mi je pošlo za rukom da načinim dosta ugodno ležište samo što neka sitna kiša nije baš povećavala udobnost”. (Theu, Cuesmes 24. IX. 1880)."... „Da sam u Cuesmesu ostao malo dulje razbolio bi se od bijede. Ne smiješ misliti, da ja ovde rasipno živim, moja se hrana uglavnom sastoji od suhog hleba i po kojeg krumpira ili kestena što ih ljudi ovde prodaju na uglovima ulica". (Theu, Bruxelles, l. XI. 1880).
Prošao je Vincent van Gogh „kroz besplatne tečajeve velikog univerziteta bijede" kako sam veli. Otuda je poneo neugasivu ljubav prema malom čoveku poniženim i uvređenim slično autoru istoimenog eposa sa kojim ga vežu slične crte. Sa kakvom je strašću i ljubavlju prilazio toj temi svedoče nam podjednako njegove slike i njegova pisma. Govoreći na temu Makedonca (Dela apostolska XVI. 9) propovednik u Borinageu stvara portret radnika identifikujući ga sa sopstvenim autoportretom: „... govorio sam, da ga treba zamisliti kao radnika sa dubokim tragovima boli, i umora na licu, koji nema lijepu spoljašnjost, ali ima besmrtnu dušu, što žudi za hranom koja nije prolazna." (Theu, Borinage 26. XII. 1878). „Na tom sam izletu vidio još nešto: sela tkalaca. Rudari i tkalo se donekle razlikuju od drugih radnika i obrtnika, a ja za njih osjećam veliku simpatiju i smatrao bih se sretnim da ih jednog dana mogu naslikati. Rudar je čovjek sa dna ponora de profundis, a tkalac ima zamišljen, gotovo sanjarski gotovo mjesečarski izraz." (Theu, Curesmses, 24. IX 1880).
Vincentovo ogorčenje na društvene prilike izraženo je ovom između ostalih strasnih rečenica u pismu prijatelju Rappardu: „Tkalčevu sam silhuetu naslikao samo zato, da kažem ovo: pogledajte kako se ova crna masa zaprljane hrastovine sa svim ovim letvama, ističe u sivilu koje je okružuje i zamislite, da u tom ambijentu živi jedan crni majmun ili patuljak ili prikaza koja od zore do mraka pokreće te letve."
Naivan i detinjski prostodušan, morao je doživeti strahovite susrete u životu dok je došao do gorke istine koju je izrekao nad umirućim ocem: „Teško je umrijeti ali živjeti je još teže." Tada je već preživeo deo svoje tragedije čoveka osuđenog na samoću i prve oštre sukobe sa društvom. Preživeo je svoju ljubav i razočaranje prema Sienni, ženi koju je podigao sa ulice i radi koje je dobacio svom društvu i čitavoj civilizaciji u lice: „Čujte me, gospodo, ja ću vam reći, vama, koji tako držite do forme i do civilizacije i to s pravom, šta je civilizacija, delikatnije i čovječije: ostaviti jednu ženu ili osjetiti sažaljenje za ostavljenu ženu?„ Čak i bratu Theu, s kojim gaje vezivala nežna ljubav i koji je možda bio jedini čovek koji gaje volio, u času sumnje i ogorčenja dobacio je nešto, što plastično karakteriše društvene poglede ili bar jedan deo iz konglomerata njegovih društvenih pogleda: „Kažeš da će uskoro biti otvorena izložba Delacroixovih djela. Dobro. Na njoj ćeš sigurno videti sliku Barikada... Zamisli dakle vrijeme oko godine 1848... Od tada se mnogo toga dogodilo, ali ja sam duboko uvjeren, da bi se ti, da smo tada živjeli, našao na Guziotovoj, a ja na Micheletovoj strani. A kada bismo obojica ostali dosljedni možda bismo se, s nekom tugom u srcu, našli licem ulice kao neprijatelji, na primjer na jednoj takvoj barikadi, ti sprijeda kao vladin vojnik, a ja straga kao revolucionar ili buntovnik." (Theu Nuesen 1883)
Njegova umetnost nije samo rezultat nekog apstraktnog talenta. Iza nje stoji čovek koji je godinama radio, gledao, razmišljao i pitao. Žudio je za suštinom stvari, za istinom, za znanjem: „Dobro je da mnogo znamo o stvarima koje su skrivene mudracima, ali koje je priroda otkrila siromašnim, bezazlenim ljudima djeci." (Theu, Amsterdam 9. I. 1878).
Iako nije imao sistematsko obrazovanje nužno je pretpostaviti priličan kvalitet znanja iza jedne ovakove rečenice „u Shakespeareu ima Rembrandta, u Micheletu Correggia, u Victoru Hugou Delacroix-a a osim toga u evanđelju ima ternbrandta ili u Rembrandtu evanđelja."
Van Gogh je mislio da se ljubav prema slikama i ljubav prema knjigama upotpunjavaju. „Ja osećam gotovo neodoljivu strast prema knjigama, imam potrebu da jedem hleb" (Theu, 1878). Čitao je bibliju Micheleta, Shakespearea, Hugoa, Dickensa, Eshila, Zolu, Daudeta, Gauthiera, mnoštvo značajnih i još više beznačajnih autora.
Isključiv u životu bio je isto tako isključiv u svom slikarstvu. Priznavao je doduše da u njemu vrvi od različitih protivrečja. „Sa mnom je koji put kao sa produktom dviju negativnih veličina koje daju pozitivnu" - (pismo Rappardu), ali je uveren u svoj „raison d'etre" „Platno koje ja naslikam zaista više vrijedi od čistog bijelog platna. Ja za sebe ne tražim ništa više, ali vjeruj mi, ali zaboga ja imam prava, ja imam razloga da slikam" (Theu, Arles 1868). „Predobro znam za čime idem i preduboko sam uvjeren da sam na kraju krajeva na dobrom putu, kad hoću da slikam ono što slikam, a da bi me bila briga za ono što drugi o meni govore" (iz pisma Rappardu).
Naivno gledanje ovog čoveka postajalo je oštrim kad se radilo o slikama i o umjetnosti. Oštro je zapažao između ideje i „čina" između osećaja za nešto i potencije: „što znači crtati? kako se to postiže? To je krčenje puta kroz gvozdeni nevidljivi stid, koji se, nalazi između onoga što osjećamo i onoga što možemo" (Theu 1888).
Koliki je put prešao njegov duh za ciglih deset godina, možda nam ma kako bledo, ipak pokazuje razlika između njegove pohvale i raznih anonimnih engleskih i holandskih slikara i sopstvenog opusa koji svakako spada među vrhunce slikarske kreacije.
U jednom pismu bratu napisaće 1883. godine tek, ponosnu misao čoveka koji je svestan svojih mogućnosti: „Neću da ljepota zavisi o mome materijalu, nego o meni." Doduše ovaj retko savesni čovek tek je krajem 1883. godine mogao konstatovati «ja se pred prirodom ne osjećam više nemoćan kao nekada» (Theu, Etten, septembra 1881). Međutim kada je došao do te svesti, nije, ni bratu, ni prijateljima, ni onima čiju je umetnost poštovao, dozvoljavao da posumnjaju u njegov rad: „Mouve mi je zamjerio što sam rekao „ja sam umjetnik", ali ja neću povući ono što sam rekao, jer se razumije, samo po sebi, da ta riječ ima značenje: uvijek, tražiti, a nikada ne naći savršenstvo." (Theu, bez datuma Haag 1882).
Savršenstvo nije našao, ali je svoju umetnost u punoj meri ostvario.

Pisma Vincenta van Gogha. Izbor. Izdanje „Kulture", Zagreb 1952, u prevodu Radovana Ivšića i sa predgovorom Radoslava Putara.

Naprijed 17. IV 1953.

Biografija | Manifesti | Ogledi | Radovi | Izložbe | Drugi o njemu | Publikacije
© Dimitrije Bašičević - Mangelos website, 2004. All rights reserved. Maintained by Ilija Basicevic