Jednom svako, samo jednom. Jednom i ne više.
Pa i nijednom. Nikad više. Ali to što smo jednom
bili, pa makar samo jednom: zemaljski što smo bili,
čini se neopozivim.

R. M. Rilke


Susret u Zagrebu sa Mićom Bašičevićem Mangelosom, u dane kraja zime i početka proleća ove godine, i dugi razgovori vođeni sa njim tokom prelistavanja, razgledanja i upoznavanja sa njegovim materijalom, izazvali su u meni snažan utisak, neizbrisivo osećanje jedinstvenog trenutka suočenja sa celovitim opusom jedne posebne ličnosti, sa onim nemerljivim dubinama ljudskog traga, koji jednom utisnut u zemlju, kao i život, bivaju neopozivi.

Dok smo radili okruženi u istom prostoru Ilijinim i Mićinim slikama, ta dva suprotstavljena sveta imaginacije, barokne i viyionarne kod jednog i filozofske kod drugog, privlačila mi je pažnju prva Ilijina slika «Kuzme i Damjana» naslikana sa jednom figurom i dva lica, nekom svojom neslućenom simbolikom porodičnog portreta. Portret oca i portret sina u jednakoj dvojnosti. Gledajući rane beleške i dnevnike iz 1937/39, naišla sam na zapis koji iskreno i već tada izražava unutrašnju sukobljenost i podeljena osećanja javnog i privatnog «bio sam dvostruk: jedan Leša kod kuće, pred svetom, pred ocem, i drugi ja, sam za sebe, u sebi, poznat samo sebi».

Mića Bašičević kasnijih godina, na izgled miran, staložen i jednostavan, svuda prisutan i po strani, ostao je izolovan i sam u nekoj psihološkoj i duhovnoj nemerljivosti, za mnoge u osnovi «neobičan» čovek, mada je po svojoj prirod oduvek bio nekonvencionalna, kontradiktorna i samosvojna ličnost.

Osećala sam ličnu i profesionalnu težinu ped pitanjem kako da se pristupi njegovom radu i njemu sada kao autoru.

Značajna su dva do sada opsežno data kritička priloga, od kojih su svakako bitni tekstovi Nene Dimitrijević priređeni sa izložbom Gorgona u Galeriji suvremene umjetnosti i izložbom Manifesti Mangelosa u Ateljeu T.D. 1977. i neobjavljeni intervju Mladena Stilinovića iz osamdesetih, zabeležen kao ličan i neposredan autobiografski iskaz. Prikazi Nene Dimitrijević na izvestan način ukazuju na osnovne karakteristike, poziciju i važnost rada Miće Bašičevića, mada posmatrani iz današnjeg ugla oni metodološki odaju kritiku sedamdesetih godina, pisanu od strane veoma informisanog kritičara sa stavom.

Vratiti se ponovo na fenomen Mangelos i na njegovu celokupnost iz perspektive sredine osamdesetih, podrazumeva drugi način viženja i upućivanje težišta na ličnost autora, gde upravo psihološki, intelektualni i ljudski faktor, bivaju od primarne važnosti za razumevanje i praćenje jednog izzrazito specifičnog dela nastalog tokom Drugog svetskog rata. Ukazivanje na «subjekt» umetnika u ovom slučaju je polazna osnova jer se upravo ovde radi o «umetniku u prvom licu», koji je svojim ambivalentnim ponašanjem, gestom prisvajanja vlastite biografije, nesvesnom odlukom izjednačenja umetnosti i života, došao do modela iskazivanja sebe kao autora lične, «individualne mitologije», do umetničke kategorije zacrtane sedamdesetih godina, odnosno pojma koji u širem smislu obeležava umetnost ovog veka.


nikada se nisam nazivao umetnikom

mangelos


Dimitrije Mića Bašičević je rođen u Šidu 1921. i za sebe je uvek govorio da je seljačko dete. Završio je osnovnu školu u rodnom mestu a gimnaziju u Sremskoj Mitrovici da bi posle pauze izazvane ratom upisao Istoriju umetnosti u Zagrebu, na kojoj doktorira 1957. sa tezom o Savi Šumanoviću. Posle završenih studija počinje odmah da radi u JAZU i da se bavi likovnom kritikom. Početkom pedesetih godina osniva Muzej primitivne umetnosti gde dugo radi kao direktor, tokom šezdesetih je kustos Gradske galerije, sedamdesetih vodi sektor CEFFT i početkom osamdesetih odlazi u penziju. U vreme oštrih tedencija socrealizma i snažnog zemljaškog trenda, ranih pedesetih, Mića Bašičević zastupa sa razumevanjem i angažovanjem tada aktuelna kretanja u umetnosti, pojavu apstrakcije i grupu EXAT. Istovremeno počinje da pokazuje veliki interes za naivnu umetnost i to ga je opredelilo da se trajno bavi ovim područjem.

Iako može da izgleda sasvim kontradiktorno, ova uspostavljena relacija od moderne do naivne umetnosti za njega je imala duboki smisao. Ona je jasno ukazivala da upravo koliko je davni prelazak iz sela u grad ostavio trag neprilagođenosti u njegovom životu, toliko je urbana sredina budila u njemu nesvesnu vezu prema izvorištu svoga porekla sa onim iskonskim osećanjem tla i prirode, u nekom sudbinskom značenju, kao što je to, na isti način, uočio u tragičnoj ljubavi prema zemlji kod Save Šumanovića.

U tom unutrašnjem osećanju egzistencijalnog korena, mogu se prepoznati njegovi stavovi o umetnosti i koreni nemirenja sa postojećom umetničkom tradicijom. Za njega je smisao kreativnosti bio u vraćanju na prapočetak i «naivno mišljenje», na urođeni čin rada, manuelni gest kojim se briše «razlika između crteža Altamire i Picassa», i na čemu je konačno bilo zasnovano njegovo tumačenje o «neumetnosti».


progres ili ravnoteža dolaze u XXI veku

mangelos


Mića Bašičević je pokazivao sklonost ka «filozofskom» razmišljanju i ona ga je dovela do nekih vlastitih razmatranja o cikličkim promenama u prirodi i kosmosu, o «biopsihologiji» koja obuhvata «izmenu ćelija svakih sedam godina, izmenu formi, izmenu načina života, izmenu ambijenta...» što je zatim konkretno primenio na sebi u obradi biografskih podataka. On prisvaja svoju biografiju stvarajući radne cikluse po sedam godina od datuma rođenja 1921. i identifikuje se sa Mangelosom, pseudonimom koji preuzima po sećanju na svog poginulog druga iz sremskog sela Manđelosa. Ne može se tačno reći kada i u kom trenutku imenuje svoju biografiju umetničkim publikacijeom i kada realno započinje svoju umetničku aktivnost, ali samim tim činom, jednom donetom odlukom, to pitanje prestaje da bude važno. Mangelos postoji.

Poznato je da je rano pisao poeziju, a neki primeri pokazuju da se kreativna svest kao gest prvobitnog umetničkog delovanja javlja tokom rata i neposredno posle, kada opterećen ratnim zbivanjima, zastrašujućim prisustvom smrti i gubitkom svojih prijatelja i poznanika, njih «pokopava», gestualno briše iz memorije crnim mrljama «grobovima» koje nanosi po svojim sveskama ili papirima. Te prvobitne male znakove a zatim sve veće crne površine u daljem publikacijeu obeležava kao «Pejzaže», «Pejzaže smrti», «Pejzaže rata» i «Tabule rasa». Suočenja sa Tabulom rasa u tom vremenu, obeleženim znakom praznine i «ničeg», može se smatrati psihološkim, emotivnim i intelektualnim pražnjenjem, momentom interne promene, inicijacijom novog početka. Najranije obrađeni dokumenti iz perioda mladosti sabrani su u albume Uberrest der ganz fruhen i u fragmentima 1,2,3,4,5,6,7.


ako postoji 'naša' i 'njihova' istina
postoji i moja
dakle ima više istina ?
koja je prava istina

mangelos


Prema prvim zabeleženim godinama, umetnički početak Miće Bašičevića može se vezati za kraj četrdesetih. Od tada nastaju najkarakterističniji tipovi radova koji će se konstantno provlačiti kroz njegovo bavljenje i koje će autor tokom vremena svesno ponavljati, izdvajajući ih kao pojedinačne samostalne predloške priča, zapisa, slova, crteža.

U to doba intezivno radi na sveskama, knjigama, tablama, platnima, listovima i objektima: «Tabula rasa», «Pismo», «Alfabeti», «Abecede», «Pitagora», «Negacije slikarstva», «Non stories», «Globusi»,...

Serije «Pejzaža...» i «Tabula rasa» izvedene automatskim gestom, primarnim pokretom ruke, jesu prve nastale čisto crne «slike» plohe, koje će u kasnijem radu postati prostor «slikanja» tekstualnih zapisa i crteža, prepoznatljiva osnova u crno-crvenoj boji, sa izvučenim tankim linijama za pravilno pisanje. «Pismo», «Alfabeti» i «Abecede» bave se tipovima slova ? od gotice, grčkog pisma, staroslovenskog, azbuke, glagoljice, ćirilice, do nekih runskih i arapskih slova, imitativnim prenošenjem forme slova, kao grafičkog ali i civilizacijskog komunikacijskog znaka, do njihove slobodne transpozicije u vizuelne «crteže - slike» preciznih geometrijskih oblika. Pojedini primeri ovih crteža su izuzetno izvedene apstraktne kompozicije, konkretne i minimalne konfiguracije, oštrog kontrasta crne, crvene i bele boje, za koje se može reći da potencijalno stoje između pojmova «konstruktivnih slika» ako se izdvajaju iz celine, i «apstraktnih minijatura» ako ih posmatramo u sklopu knjige («Pismo»). Zapisi, slova ili crteži su se unosili u nađene sveske, knjige ili kataloge, čije je origalno poreklo u većini slučajeva izbrisano potpunim bojenjem svih stranica crnom ili crvenomn bojom. «Non stories» su kratke priče ili fraze sa nevezanim sadržajem, «nepriče» specifične poetske naracije, ispisivane najčešće u kombinaciji sa nekim rečima ili rečenicama na francuskom, nemačkom ili engleskom jeziku. Ove priče s elementima apsurda u svojoj jezičkoj strukturi, posmatrane danas kao «poetski tekst» umetnika, dobijaju novo vrednosno značenje, odnosno, one potvrđuju stalno prisutan i poseban literarni kvalitet u radu Miće Bašičevića. «Negacije slikarstva» izražavaju gest brisanja «negiranja» umetnosti kao takve, precrtavanjem reprodukcija slika raznih umetnika, mada su povremeno ostavljana njihova imena u nekom ličnom suočenju i preispitivanju. Paralelno sa knjigama nastaju male table, platna, kartoni, čija je početna forma bila u pravoj školskoj tablici, i na kojima su ispisivane priče, zapisi, slova, geometrijske figure («Pitagora»).


sliku negirati čineći je od reči
reč negirati slikajući je
da ne znači ono što znači kada je pisana
bio sam u uverenju
da dosadašnje značenje reči
i slike
prolazi...

mangelos


Šezdesetih godina sa knjigama Les excercices 1961. i nešto kasnijom Les projection, javljaju se razrađeniji oblici likovnog i tekstualnog saopštavanja, uvode se novi sadržaji sa teorijama, analizama, omažima. U odnosu na prethodnu fazu primarnog gesta i reduktivne forme u crtežu i opštem izrazu, u novijim knjigama uočavaju se promene kolorita, slobodniji rukopis, složenija forma saopštavanja, proširena područja bavljenja umetničkim, filozofskim, sociološkim i naučnim temama. Pojavu nekih novih tonova i zlata Mića Bašičević objašnjava uticajem svoga oca Ilije, dok uvođenje različitih oblasti i posebno izražen interes prema medijima i tehnologiji, ukazuju na momenat njegovog ličnog otvaranja, izlaska iz sebe, na aktivno reagovanje na publikacijee zbivanja iz neposredne okoline i sveta. Nastavlja sa pričama «Non stories», piše «Antifone» i takođe dalje radi na tablama, koje često preuzimaju citate, slova i crteže iz prethodnog perioda.

Šezdesete ukazuju na početna javna manifestovanja, prvo sa knjigom poezije Eulalija 1961. sa ilustracijama Skurjenoga, a zatim 1964. u Piceljevoj ediciji «a» objavljuje prvi put svoje priče i postoji ideja o realizaciji jednog «nepostojećeg» broja časopisa Gorgona. Krajem šezdesetih, takođe prvi put, izlaže na izložbi Permanentna umetnost, na likovnom BITEF-u 68, a prva samostalna izložba sa ciklusom o Picassu i tablama priređena je na Tribini mladih u Novom Sadu 1972. Tokom sedamdesetih Mića Bašičević se sve više bavi teorijskim radom a neke aspekte svojih istraživanja beleži u Manifestima tekstualno formulisanim kritičkim stavovima: manifest o manifestu, manifest o impresionizmu, o društvu bez umetnosti, o psihičkom životu Picassa, o istoriji, o knjizi, o ludističkom sindromu, o svesti, o memoriji, o intuiciji, o geniju, manifest ? triptihon pojmova koji ne funkcionišu u II civilizaciji, o smislu, o istini, o sreći, šidski manifest, homo naivus, o podsvesti, o estetici... Većina zapisa iz tog perioda ima karakter filozofskih beleški i ti spisi su u daljem privatnom posedovanju.

Do zvaničnog pojavljivanja u zagrebačkom kulturnom kontekstu dolazi sa izložbama Gorgona i Manifesti, kao i sa nastupima u galerijama Podrum i Dubrava. Interesantno je da ti javni nastupi izazivaju različite reakcije, ali i značajnu podršku i afirmaciju od mlađih generacija, kritičara Nene Dimitrijević i grupe umetnika okupljene tada oko galerije Podrum. Ta uspostavljena veza sa mladima imala je svoje korene, pre svega u njegovim ranim, a kasnije još oštrije razrađenim kritičkim stavovima negacije umetnosti, u njegovom traženju «drugog».


umetnost mora biti bez
tajne ? mora da postoji
racionalno rešenje

mangelos


Nije dovoljno reći za Miću Bašičevića da je bio «dvojna» ličnost, jer to je u psihologiji skoro opšte obeležje savremenog čoveka, dvojnost u njegovom slučaju imala je duboko kreativan podsticaj, primarni, intuitivni poriv za staranjem i saznanjem, koji je nosio od rane mladosti i što je jednom izrazio: moja duša je večito buntovna i nezadovoljna, večito gladna.

Još kao mladić suprotstavlja se poznatim književnicima i filozofima, posebno ga polemički okupira Niče i njegov pojam «stvaranja», sumnja u ispravnost većine teorija i kulturnu zaostavštinu u celini. Neizvesnost vremena uoči rata i sa ratom jasno ilustruje ove pobude unutrašnjeg nezadovoljstva, taloženje nekog neiskazivog otpora koji će se izraziti kao životni stav u nemirenju sa postojećim modelima umetnosti, opštim konvencijama vladanja i sa funkcionisanjem kulture. Zato je tabula rasa bila logična prekretnica u njegovom radu, početna osnova oslobađanja kreativnog gesta, mišljenja i ponašanja.

Kraj četrdesetih i pedesete godine obeležavaju egzistencijalizam, jaki impulsi nadrealizma i dadaizma, apstraktni ekspresionizam, spacijalizam, geometrijska apstrakcija, eksperimentalna muzika, konkretna poezija, teatar apsurda... Svest o "neumetnosti" bila je neminovna, a kod Miće Bašičevića ona je imala antropološko značenje "vraćanja" na primitivnu misao, gest i osećanja koja dolaze iz podsvesti kao elementarni znakovi iskazivanja s onu stranu iskustvenog i saznajnog, izražavanjem drugog načina shvatanja poretka stvari. Konflikt s realnošću se prepoznaje u činjenici da svoj rad zadržava za sebe kao oblik krajnje privatnosti i zatvorenosti. Tu nastaje njegova neobičnost.

Šezdesete godine su drugo težište značajnih umetničkih promena sa pojavama enformela, neodade, novog realizma, happeninga, fluxusa, pop-arta, novih tendencija. Zagreb je tada kao izrazito aktivno kulturno središte uključen u evropske umetničke tokove sa izložbama i kontaktima, posebno preko aktivnosti pojedinih umetnika i grupa. U isto vreme veoma je važan rad grupe Gorgona, po svom sasvim neformalnom odnosu prema umetnosti u načinu ponašanja, komuniciranja i bavljenja određenom produkcijom dela, izložbi, časopisa, pisama, događaja. Mića Bašičević je u grupi Gorgona i ostaje po strani, jer kao ličnost sa postojećim internim sadržajima u specifičnoj "meta" atmosferi grupe, on biva još više zatvoren, neizreciv i pored osećanja bliskog prijateljstva i duhovne srodnosti. Medutim već kraj šezdesetih i sedamdesete sa konceptualnom, siromašnom, minimalnom, analitičkom umetnošču, sa unošenjem ideoloških stavova, filozofskih citata, sociologije i psiho-analize, i pre svega sa tehnološkim prodorom, informatikom i novim medijima, do konačno pojave novih generacija koje su izražavale drugi pogled na društvo i umetnost, sve u celini kao opšti talas promena, postaju oni bitni podsticajni momenti samosuočenja, vlastitog prepoznavanja i potvrđivanja, otvaranja ka javnosti, vreme otkrivanja Miče Bašičeviča Mangelosa.

U tom periodu, već zrelom dobu ovog autora, nastaju najizrazitiji primeri "kontradikcija", teorijski stavovi negacija - afirmacija, definicije pojmova zabeležene u manifestima o umetnosti - neumetnosti, racionalnom - iracionalnom, manuelnom - tehničkom, subjektivnom - objektivnom... Ne bi se moglo reči da su ove kontradikcije bile zasnovane na poznatoj umetničkoj kategoriji "ironije", ni na egzaktnim kritičko-analitičkim premisama. Iako su elementi ironije i kritike prisutni u formulaciji iskaza, one su imale za cilj da preispitaju sisteme vrednosti, da ukažu na relativnost pojmova, shvatanja života, da provociraju civilizacijske kodekse. Takođe one su izraz njegovog kontradiktornog karaktera, stalno prisutne subjektivne sukobljenosti sa svetom realnosti, da forma ponašanja kao takva postaje stvar ličnog načela, i svakako, dostojna konstanta. Osamdesete godine sa opštim otvaranjem kao da su pomirile dva autora i dovele do svesti da je ta duga borba sa umetnošću postala umetnost sama.


najlepše je ne biti prisutan

mangelos


Ostaje na kraju pitanje ko je Mića Bašičević Mangelos: umetnik, pesnik, filozof.

O umetničkom mestu u jugoslovenskom i evropskom kontekstu dat je već precizan kritički osvrt kroz napomenute prikaze, mada se može primetiti da uspostavljene paralele nisu bile tako direktne, jer Mića Bašičević nije svesno gradio svoj opus umetnika i umetničkog dela. Ono nastaje pre svega kao izraz jedne osetljive ličnosti koja je intuitivno reagovala na publikacijee u vremenu i uklapala se u duhovna kreatnja umetnosti na sasvim autentičan i originalan način. Njegove knjige, slike i tekstovi izražavaju osećanje multidisciplinarnosti rada i mišljenja, upravo sve one formalne i idejne karakteristike koje su bile prisutne u mnogim neodadaističkim pojavama posle Drugog svetskog rata, a što će posebno sa šezdesetim i sedamdesetim godinama dobiti svoj puni smisao sa uključenjem novih medija, širenjem područja kreativnog bavljenja, i posebno, sa opštim multimedijskim tretmanom umetnosti. Osamdesete sa tendencijom osamostaljenja i afirmisanja pojedinih umetničkih oblasti, otvaraju novi pogled na rad Miće Bašičevića, nude mogućnost da se izdvoje i analiziraju pojedinačno samo poetski tekstovi, odnosno slike i objekti ili filozofsko-estetski spisi, kao autonomne discipline. Mada danas ovo širenje pristupa na izvestan način olakšava sagledavanje materijala, u osnovi ne može dati potpuni odgovor ako se rad ne posmatra u celini, u svom krajnjem značenju da upravo kao takav u svojoj slojevitosti predstavlja jedan novi pogled na sve, nekonformističku i paradigmatičku svest u poetskom, umetničkom i filozofskom smislu. U svom upornom traženju "drugog", Mića Bašičević se našao na "drugoj liniji" savremene umetnosti, i mada stvarajući sam, nije ostao usamljen, već deo one značajne celine koja je upravo zato što se nije mirila sa postojećim, učinila korak napred.


ali šta je ono bilo na onom balu
gde su zastale moje cipele, zašto je
lepota onih čudesnih žena
nestajala čim bih ih upoznao.
izgleda da sam na stepenicama
izgubio nekoliko osećaja
sagnuh se u polutami da ih
potražim. ništa, nisam našao,
tako sam gubio osećaje i
postepeno nisam više bio

mangelos


Katalog izložbe Galerije Sebastian, 1986. Beograd

Biografija | Manifesti | Ogledi | Radovi | Izložbe | Drugi o njemu | Publikacije
© Dimitrije Bašičević - Mangelos website, 2004. All rights reserved. Maintained by Ilija Basicevic